Jean-Pierre Jeunet rođen je 3.septembra 1953 godine (po nekima 1955) u Ruanu (Francuska). Kao samouki režiser, započeo je karijeru snimanjem televizijskih reklama, video-spotova i kratkometražnih filmova. Veliki je poštovalac dela Tex Avery-a, Marcel Carne-a i Jacques Prevert-a, kao i strastveni ljubitelj stripa i crtanog filma. Debitovao je režiranjem dva kratka animirana filma u saradnji sa svojim dugogodišnjim partnerom Marc Caro-om: L'Evasion (1978) i Le Manege (1980). Nakon uspeha ova dva filma i dobijenog Cezara za Le Manege u kategoriji kratkog animiranog filma, Jeunet/Caro preko godinu dana rade na scenariju, kostimu i produkciji svog sledećeg kratkometražnog SF filma  Le Bunker de la Derniere Rafale (1981) koji govori o rastućoj paranoji među vojnicima zatočenih u jednom bunkeru. Film je bio zapažen u Francuskoj, a njime je započeta i saradnja sa Žil Adrien-om sa kojim će zajedno napisati scenario za kasnija dva filma (Delikatesna radnja i Grad izgubljene dece). Nakon toga, Jeunet bez Caro-a režira Pas de repos pour Billy Brakko (1985). Sledi Foutaises (1989) gde se po prvi put pojavljuje glumac Dominique Pinon (koji će kasnije redovno igrati u  Jeunet-ovim ostvarenjima). Za ovaj film Jeunet dobija drugog Cezara.

 

Godine 1991. Jeunet i Caro zakoračuju u svet dugometražnog filma.  Snimaju mog ličnog favorita - Delicatessen (Delikatesna radnja), koji je kod nas po prvi put prikazan na FEST-u 1992. godine. Film je osvojio 4 Cezara: najbolji debitantski film, originalni scenario, montaža, scenografija; Felix za najbolju scenografiju i kostim; Veliku nagradu Martini Rossi Fondacije; Zlatnu medalju tokijskog filmskog festivala, Victoire nagradu za najbolji soundtrack, nagradu Katalonskog internacionalnog filmskog festivala (Sitges) za najbolju režiju, glavnu mušku ulogu i soundtreck i dr. Scenografiju opreme koja je nagrađena Cezarom i Felixom radio je Miljen Kljaković Kreka, koji je dizajnirao i konstruisao scenu i u Kusturičinim filmovima (Dom za vešanje, Arizona dream, Underground) kao i Varljivom letu, Tajvanskoj kanasti, Specijalnom vaspitanju i dr. Glumačka ekipa koja se pojavljuje u Delikatesnoj radnji, najvećim delom biće stalna glumačka postava u narednim filmovima (Rufus, Jean-Claude Dreyfus, Ticky Holgado... i nezaobilazni Pinon) kao i direktor fotografije – Iranac Darius Khondji. Neočekivani uspeh ovog ostvarenja ohrabrio je rediteljski tandem da započne realizaciju projekta na kome su, kako sami kažu, radili skoro deset godina La Cite des enfants perdus (Grad izgubljene dece). Bilo je potrebno još četiri godine rada na njemu da bi konačno izašao 1995. godine. Ova »pomalo« mračna bajka bila je vrlo zahtevna i ispred vremena u kome je nastajala, pa je bilo potrebno napraviti novi softver za specijalne efekte (koje je uglavnom odradio Pitof). Pored stalne glumačke ekipe, dovedeni su novi članovi, američki glumac Ron Perlman (koji će kasnije igrati i u Alien-u) i Daniel Emilfork. Muziku je pisao američki kompozitor italijanskog porekla Angelo Badalamenti, a za kostime se pobrinuo ekscentrični modni kreator Jean-Paul Gaultier. Velika popularnost Grada izgubljene dece dovela je do toga da 1997.godine Holivud pozove. Naime, u pripremi je bio četvrti nastavak »Osmog putnika«, te se činilo da bi Jeunet-ov stil mogao osvežiti serijal. Interesantno je to da je Jeunet 80-ih godina pisao kritike u raznim francuskim časopisima filma i fantastike (Fantasmagorie, Charlie Mensuel, A Suivre and Fluide Glacial), izmedu ostalog dao je i kratak, duhoviti rezime Alien-a septembra 1980. Igrom slučaja (ili sudbine), režiraće kasnije i jedan od njegovih nastavaka. Te 1997. Jeunet odlazi u SAD gde snima Alien: Resurrection. Ovog puta, Caro je potpisan samo kao supervizor dizajna. Tu je i nezaobilazna prateća vojska (Pinon, Perlman, Pitof, Darius Khondji i montažer Herve Schneid). Film nije prošao najbolje na blagajnama i mnogi su ga žigosali epitetom najlošijeg dela serijala. Međutim ima i onih koji smatraju kvalitetom to što je Jeunet uneo u Alien-a svoju specifičnu nadrealnu estetiku.

  



Caro & Jeunet


Pinon u filmu "Foutaises"


Pitof



Jeunet u filmu "Le Bunker De La Derniere Rafale"

  


Nakon ovog filma, prekida se i saradnja sa Caro-om (mada pričaju da je do toga došlo i pre Alien-a) i njihovi putevi se razilaze. Na pitanje da li će ponovo sarađivati, Jeunet odgovara: »Ostali smo odlični prijatelji. Često se viđamo i razgovaramo o mogućnostima buduće saradnje. Međutim, pre nego što se to desi, možda bi trebalo da krenemo svako svojim putem, da bi se na kraju negde i susreli.« Jeunet je krenuo svojim putem, vratio se u Francusku 2000. godine i napravio film koji se po senzibilitetu drastično razlikuje od prethodnih. Materijal je kako sam kaže, prikupljao celog svog života, reciklirajući i ponešto od onoga što je ranije napravio (npr. iz Foutaises). Čak je i radnju locirao na mestu gde živi – Montmartru. Godine 2001. izlazi Le Fabuleux destin d'Amelie Poulain (Čudesna sudbina Amelije Pulen) sa Audrey Tautou i Mathieu Kassovitz-om. Ovim filmom Jeunet ne samo da je dostigao zenit u svojoj dosadašnjoj karijeri, već se smatra da je ovo ostvarenje postiglo najveći svetski uspeh u istoriji francuske kinematografije. Neverovatnom brzinom Amelija je postala čarobnim napitkom za box office. Osvojila je 4 Cezara (najbolji film, režija, muzika, produkcija dizajna), 2 nagrade BAFTA (scenografija i originalni scenario), 5 nominacija za Oskara kao i još circa 30-ak različitih nagrada po filmskim festivalima širom sveta. Da je viziju o tome kako film treba da izgleda imao i pre početka snimanja, govori i to da mu je za izbor glavne glumice bilo potrebno samo četiri sekunde. »To je jedno neverovatno iskustvo kada mesecima zamišljate određeni lik u glavi, a on se najedanput materijalizuje upravo pred vama«- kaže Jeunet.


Iz filma "Le Manege"

  

Jeunet uvek uspeva da isprovocira maštu igrajući se sa njom i pritom stvarajući fantastičan vizuelni doživljaj sa neverovatnim osećajem za detalj. Ali to nikad ne radi stihijski, već matematički precizno i pedantno. Na pitanje odakle mu naviru ideje, odgovara: »10% je u inspirisanosti, a 90% u oznojenosti«, drugim rečima, bez alata nema zanata.

 



Iz filma "Le Bunker De La Derniere Rafale"


Jeunet sarađuje sa kanskom asocijacijom "Cinefondation" koja pomaže mlade talente. Trenutno snima novi film  Un long dimanche de fiançailles koji treba da izađe 2004. Radnja ove drame se odvija tokom I svetskog rata i govori o pet demoralisanih vojnika koji su pokušali da, pucajući u sebe, izdejstvuju udaljavanje sa zastrašujuće linije fronta. Međutim, vojni sud im izriče kaznu da budu izvedeni na ničiju zemlju i tamo ubijeni u unakrsnoj vatri suprotstavljenih vojski. Da li je neko od njih preživeo, saznaćemo za godinu dana.

DELIKATESNA RADNJA (1991)
Ova groteskno-apsurdna crna parodija predstavlja vrstu nadrealne vizije postapokaliptičkog sleda stvari, tačnije šta se dešava posle nuklearne bombe. Centar zbivanja je jedna oronula stambena zgrada oko koje je potpuna pustoš bez prirodnih izvora hrane. U nju se useljava novi stanar, nekadašnji cirkuski klovn Luison (Dominique Pinon). U prizemlju zgrade nalazi se mesara »Delicatessen«, a kasapin vrlo pažljivo okom odmerava došljakovu anatomiju izraženu u kilogramima. Iskonsko ljudsko preživljavanje kroz prinudni kanibalizam nešto je što će pobediti sve moralne standarde u okolnosti nemaštine. Vizionarstvo, maštovitost i iskrivljena estetika u ovom obliku bila je vrlo retka na filmskom platnu početkom 90-ih, tako da je Delicatessen bio pravo otkriće. Vrlo je interesantna i tehnika snimanja. Izbor monohromatske kamere može se slobodno reći da nije bio slučajan i doprinosi ubedljivijoj vizuelizaciji Jeunet-ovog specifičnog mračnog humora. Jeunet-u je ovaj film obezbedio reputaciju izrazitog vizuelnog stiliste i majstora složenog simboličnog izražavanja.

Režija: Jean-Pierre Jeunet, Marc Caro. Uloge : Pascal Benezech, Dominique Pinon, Marie-Laure Dougnac, Jean-Claude Dreyfus, Karin Viard, Howard Vernon, Jean-Francois Perrier, Dominique Zardi.

Film je nagrađen sa 4 Cezara: najbolji film, scenario, montaža, umetnička režija.
 

GRAD IZGUBLJENE DECE (1995)
»Grad izgubljene dece« je bajka smeštena u neodređeno vreme i prostor (baš kao i prethodni film). Luckasti i nadasve zaboravni naučnik (Dominique Pinon) prčkao je ponešto u genetičkom inžinjeringu stvorivši pritom nedovršene kreature i ne sanjajući da će se u jednoj od njih izroditi velika »zloća« koja ima neutoljivu potrebu da krade dečije snove. Glavni pozitivac je blentavi vašarski snagator (Ron Perlman) kome iznenada otimaju mlađeg batu. U potrazi Ron naleće na sektu slepih koja želi da zavlada svetom, kao i na dve sijamske bliznakinje koje upravljaju bandom dece-džeparoša. Ova naizgled neverovatna i zbrkana kombinacija situacija i likova će stvoriti veoma čudnu i zbunjujuću priču koja je ipak logična i smislena ako uložite dovoljno koncentracije i strpljenja. Vispren zaplet i prepoznatljivi Jenuet-Caro stil čine ovaj film nesvakidašnjim. Pojedini kritičari su ga okarakterisali kao suviše mračnim za decu na šta je Caro odgovorio da i veliki Diznijevi klasici (Snežana, Pinokio, Bambi...) imaju dovoljno teških scena koje ostavljaju utisak. »Mislim da svaki gledalac, bio mlađi ili stariji, želi da oseti strah, da se zabavi, bude ponesen, zaplače – ukratko, da bude iznenađen«-kaže Caro. Jeunet dodaje: »Glavna ideja je bila u tome da se razotkriju svi oni sitni strahovi iz detinjstva i bajki sa kojima smo odrasli. Morate priznati da i kod Grima ima izvesne okrutnosti«.

Režija: Jean-Pierre Jeunet, Marc Caro. Uloge : Ron Perlman, Daniel Emilfork, Judith Vittet, Dominique Pinon, Jean-Claude Dreyfus, Rufus, Ticky Holgado

Film je osvojio Cezara za scenografiju.
 

OSMI PUTNIK: USKRSNUĆE (1997)
U ovom nastavku čuvenog serijala klonirana je zvanično mrtva Ripli na osnovu sačuvanog molekula DNK, a potom iz nje (za potrebe "zle" korporacije, naravno) iseljen Alien, koji se u prošloj epizodi učaurio čak i unutar gena Sigourney. Međutim, podstanar se vremenom (očekivano) oteo kontroli i nastaju problemi. Takođe saznajemo, da su se u vreme svoje simbioze (kao u morbidno-skaradnoj »Muvi«), Ripli i Alien trampili izvesnim osobenostima: Ripli je znatno ojačala, a monstrum je evoluirao u sisara.
Reditelj Jeunet nije odoleo iskušenju da unese i nekoliko svojih trade-mark crnohumornih morbidarija i perverzija što je ustaljenoj formi ovog serijala dalo novi kvalitet. I pored toga što ovo nije najbolji »Alien« (jedan je James Cameron), mora se priznati da film ima nešto drugačiji pristup ustaljenoj »problematici«, usput blago apelujući na pobornike genetičkog inžinjeringa. Naravno Jeunet-ovi dugogodišnji saborci doneli su mnogo toga. Na primer, snimatelj Khondji je primenio svoje čuveno šareno svetlo i prigušene boje. Supervizor specijalnih efekata Pitof pomogao je Jeunet-u da stvori čitav novi univerzum, što je u suštini nadrealna vizija, odnosno fantazija. Zajedno sa američkim kolegom Erikom Henrijem, Pitof je na osnovu scenarija odredio koji će se metodi koristiti za pojedine kadrove - kompjuteri, mehanički efekti, minijature i mat slike. Ono što je revolucionarno je to što Uskrsnuće po prvi put u serijalu Osmog putnika koristi kompjuterski generisane i trodimenzionalno animirane vanzemaljce. Oni su kombinovani sa tradicionalnim lutkama i kostimiranim homo-sapiensima. Uskrsnuće je takođe povratilo i čuvenu "Maticu" iz drugog dela.

Režija: Jean-Pierre Jeunet, Uloge: Sigourney Weaver, Winona Ryder, Dominique Pinon, Ron Perlman, Gary Dourdan...
 

ČUDESNA SUDBINA AMELIJE PULEN (2001)
Amelija je »bajkovita priča o pariskoj kelnerici« atipična za ovog majstora bizarnih underground filmova. Vedri kolorit i utopijski-ulepšan ambijent Montmartra (bez grafita i smeća), gde i oblaci imaju izgled ukrasne draperije, oslikavaju svet i stanje duše u kojim vlada ljudska dobrota, velikodušnost i harmonija.
Radnja se može podeliti na tri segmenta. Prvi otkriva njeno traumatično detinjstvo lišeno iskrene roditeljske ljubavi. Drugi deo je smešten u sadašnjost gde Ameliju zatičemo kao devojku koja podsvesno traga za ljubavlju. Igrom slučaja (ili možda sudbine), Amelija otkriva u zidu svoga stana kutiju sa sitnicama kakve je recimo Tom Sojer nosio u džepovima, a kakve i sami čuvamo u prašnjavim kutijama sa ciljem da nas kasnije podsete na bezbrižna, dečja vremena. Otkrivši identitet vlasnika, Amelija anonimno vraća kutiju, posmatrajući iz prikrajka reakciju. Upravo ta reakcija šoka, radosti i suza, otvara Ameliji vrata nežnih osećanja iniciranih gestom iskrenog davanja. Ponesena novim duhovnim bogatstvom, Amelija počinje na posredan način da leči »glavobolju« ljudima oko sebe. Upoznavanjem Nina (Mathieu Kassovitz), ekscentričnog sexi-šop prodavca, strastvenog kolekcionara iscepanih, bačenih fotografija, ulazimo u treći i završni deo priče o ovoj nesebičnoj Samarićanki...

rezija: Jean-Pierre Jeunet; scenario: G.Laurant & Jean-Pierre Jeunet; muzika: Yann Tiersen; gl.uloge: Audrey Tautou, Mathieu Kassovitz, Rufus, Yolande Moreau, Dominique Pinon...


Nataša Janković,
novembar 2003