Životi Drugih (Das Leben der Anderen)
Postoji jedan čudni, uslovni refleks u dobrom segmentu srpske filmske publike, da ako je onaj španski bucko u konkurenciji za Oskara za najbolji strani film - onda on mora i da ga osvoji. A ako se to ne desi, onda se dobitnik nagrade surovo ignoriše. To je verovatno jedan od razloga zbog kojih je ovo fantastično ostvarenje prošlo nezapaženo u Srbiji. A u stvari nam je bilo veoma lako da se identifikujemo sa njim, mnogo lakše nego zapadnoj publici koja ga je oberučke prihvatila. Atmosfera jednopartijske države koja je stigla u fazu dekadencije i ne shvata da su joj dani odbrojani, policijski aparat razbaškaren u onim zgradama sa arhitekturom i nameštajem koji frapantno liče na naše komitete i opštine 80-ih godina, bahati političari, pritajeni strah od vlasti ali nedovoljan da spreči viceve o vođama... Sve je to tako prokleto poznato.

Ipak, glavni aduti "Života drugih" su priča, režija i gluma, ono što je esencija filmske umetnosti. Danima nakon projekcije sam se pitao u čemu je magija ovog ostvarenja, koje je do svoje polovine ostavljalo pristojan ali nikako antologijski utisak. Na kraju sam sa zaprepašćenjem shvatio da je režiser-debitant Donnersmarck postigao filmsku nirvanu, uspeo je da gledaoca postavi u istu ravan kao i glavnog junaka. Kao i mi filmu, i on praćenju & prisluškivanju umetničkog para prilazi rutinski, kao još jednom zadatku koji treba da obavi. I dugo se tu ništa bitno ne dešava, ali mu/nam se Georg i Christa-Maria polako podvlače pod kožu sa svojom tužnom pričom. Nakon što Georg na klaviru odsvira "Sonatu za dobrog čoveka" i time na najintimniji način oda poštu svom tragično nastradalom prijatelju, oficir Wiesler (koji je to slušao) više nikada neće biti isti a mi ćemo nepovratno biti uvučeni u nastavak priče. Na jednom od najlepših i najefektnijih završetaka filma ikada, nakon finalne rečenice "Ovo je za mene", retko kome oči neće makar malo ovlažiti. Ali ne iz onih uobičajenih patetičnih razloga, "uzeli su se" i slično, već iz nekontrolisane emocije - sreće i zadovoljstva što je jedno dobro delo ipak dobilo svoju posvetu. Bukvalno.

MVP filma je neverovatni Urlich Muhe, glumac koji je u svojoj zemlji neka vrsta legende ali je bio totalno nepoznat van Nemačke, a koji je lik  Wieslera odglumeo na način koji bilo kakav pokušaj rimejka unapred čini besmislenim. Ono što filmu daje dodatnu težinu je činjenica da je i sam Muhe, poreklom iz Istočne Nemačke, bio praćen od strane Štazija, tako da je u ovaj film uneo i deo svoje priče. Na žalost, Muhe je iznenada preminuo prošlog jula, tako da ćemo nepovratno biti uskraćeni sa sve ono što je ovaj čovek mogao još da nam pruži.

Control
Plašio sam se šta će ispasti od ovog filma, legendu o Ianu Curtisu je izuzetno teško objasniti nekome ko nije imao dodira sa Joy Division u vreme kada su bili aktuelni, a još skeptičniji sam bio prema mogućnosti inicijacije u priču sada, nakon više od 25 godina. Ipak, sve je ispalo na najbolji mogući način, Anton Corbijn je napravio dostojanstvenu i brutalno iskrenu ali ipak gledljivu posvetu jednoj nesrećnoj duši i njenoj maloj priči, koja je postala velika jer je toliko puno značila nekima od nas. Tačno je, nije nas puno, ali smo dobro raspoređeni.

Bornov Ultimatum (The Bourne Ultimatum)
Ako  sam za jedan film ove godine bio siguran da ne može da omane, onda je to bio ovaj. Nakon dva maestralna nastavka koji su pokazali da u žanru akcionog trilera još uvek može nešto novo da se uradi, treći deo je dobitnu formulu zategao do kraja. Produžena akciona scena na londonskoj železničkoj stanici po napetosti prevazilazi i onu u USA ambasadi (iz prvog dela), a Bourne koristi mozak više nego ikad. OK, postoje dva problematična/nerealna momenta u zapletu, ali u masi odličnog to se gubi i zaboravlja. Matt Damon kao ultimativni akcioni heroj? Do pre samo 5-6 godina takva ideja bi izazvala salve smeha...

Zodijak (Zodiac)
Umesto trilera dobismo dramu, ali uopšte mi nije žao. Fincher očigledno ne ume da snimi loše ostvarenje ("Alien 3" se ne računa, odavno ga se odrekao sa dobrim razlozima...). Retki su filmovi od 150+ minuta u kojima se neprekidno priča a koji vas ne ostavljaju smorenim, a otvoreni kraj je sasvim smislen u kontekstu priče. Dobro je da se ovakve stvari još uvek snimaju u Hollywoodu.

Zastave naših očeva (Flags of our Fathers)
Pisma sa Ivo Džime (Letters from Iwo Jima)
Zapanjujuća je upornost sa kojom Clint Eastwood, sa 75+ godina, i dalje snima filmove. I to odlične filmove! Ovaj dvojac je fascinantna rekapitulacija jednog od ključnih momenata II Svetskog rata, sagledana iz ugla obe strane, i sa dozom staloženosti i razuma koju može da donese samo vremenska distanca. Suštinska poruka je da u svakom ratu uvek najviše stradaju obični ljudi, pioni koji su u boj otišli ne zato što su želeli nego zato što su morali. Konzervativci su ponekad veće pape od demokrata...

Poslednji Kralj Škotske (The Last King of Scotland)
Iznenađenje godine za mene, delo od kojeg ništa nisam očekivao a dobio sam puno. Retki su filmovi koji uspevaju da se na zabavan način bave veoma ozbiljnom temom. Forest Whitaker jeste dobio Oskara za ulogu blesavog ali nimalo glupog Idi Amina, no pitanje je da li bi do toga došlo da nije imao kontratežu u James McAvou-ju.

Umri muški 4.0 (Die Hard 4.0)
Bilo je puno skepse da li će, nakon dugih 12 godina, John McClane opet uspeti da bude na visini zadatka. Rezultat je bio iznad i najoptimističnijih očekivanja, "Umri muški 4.0" je sasvim dostojan nastavak serijala, a armija obožavalaca je na kraju relativno lako prešla preko PG-12 rejtinga filma, tj. deficita sočnih psovki i doskočica. Da ovo nije samo pristrasni utisak nekoga kome je prvi deo serijala ujedno i najbolji akcioni triler svih vremena, proverio sam tzv. "replay" testom - na drugo gledanje, film je još bolji!

Klopka
Najbolji domaći film godine, a uz (donekle) "Četvrtog čoveka" i jedini vredan pomena. Besprekorno realizovano delo u najboljem duhu evropskog shvatanja trilera, sa smislenom pričom koja ima početak, sredinu i kraj, i glumcima koji nisu samo odrađivali honorar već su se svojski potrudili da pruže maksimum. Jedini problem ovog filma je njegov završetak (a koji se od početka nazirao...), nakon kojeg se nikako nećete osećati dobro i zbog čega je pomalo pipavo preporučivati gledanje "Klopke" - može vam se desiti da sutra budete sočno napsovani.

Apokalipto (Apocalypto)
Šta god mislili o pod stare dane privatno podivljalom Mel Gibsonu, morate ceniti čoveka koji je spreman da svoje pare, umesto na jahte, kokain & manekenke, troši na snimanje filmova koje ni jedan veliki studio ne sme da snimi jer ih smatra rizičnim, a ni jedan mali studio ne može da isfinansira. Avantura o početku propasti civilizacije Maja, bez ijednog poznatog glumca, i kompletno na  "majanskom" jeziku? Zvuči intrigantno, a izgleda odlično!

Crna knjiga (Black Book a.k.a. Zwartboek)
Kao i prošle, i ove godine sam poslednju poziciju liste ostavio za internu titulu "guilty pleasure 2007", film koji po normalnim parametrima nikako ne bi mogao da se nadje na listi, ali je meni baš prijao... "Crnu Knjigu" je Paul Verhoeven snimio u rodnoj zemlji sa striktno evropskim glumcima, a najkraće bi mogla da se opiše kao holandski "Otpisani", sa Marijom u glavnoj ulozi. Ima tu svega što treba da ima: i Nemaca i partizana, i ilegalaca i domaćih izdajnika, ubačenih agenata i crnih telefona... Idealno za nedeljno popodne.

Apokalipto (Apocalypto)
Imao sam svojih dilema oko prvog mesta, ali je na kraju ovo bio jedini film koji je pokrio praktično sve kvalitativne parametre: Originalan ambijent, dobra priča, sjajna gluma mahom neprofesionalaca i, naravno, odlična režija. Ovaj film je bio toliko dobar da čak ni najkonzervativniji kritičari nisu mogli da ga mrze, a hteli su zbog Gibsonog legendarnog "ispada". Što se mene tiče, Gibson je ušao u grupu mojih omiljenih režisera jer je ovim filmom vezao tri naslova koji su se našli na mojim godišnjim top listama(prethodni su bili "Braveheart" i "Passion of the Christ").  
 

Nestala (Gone Baby Gone)
Za mene, iznenađenje godine. Bilo je potrebno mnogo toga da se poklopi za režiserski debi Ben Afflecka da bi svi mogli da pređu preko njegovih minulih grehova i posmatraju njegov film nezavisno od njegove ličnosti(pomalo slično Gibsonovom slučaju). Kakogod, napravio je jedan sjajan film, adaptirajući još bolju knjigu, kroz koji je uspeo da nas natera da se zamislimo u trenucima kada se moralno kosi sa ispravnim... 
 

Zodijak (Zodiac)
Bronzana medalja za Davida Finchera i njegov prvi film posle pet godina. Mislili smo da ćemo dobiti novi "Sedam", ali "Zodijak" nije bio ni blizu tome u bilo kom smislu, osim kvalitativnog. Mnogo više drama nego triler, u kojoj nije toliko bitno ko je bio ubica i da li se izvukao, već je akcenat na onome što je guralo pojedince da dobiju odgovore i ne pomire se sa činjenicom da rešenja nema.
 

Bornov Ultimatum (The Bourne Ultimatum)
Završni deo trilogije koja je imala dosta čudan životni put. Počela je pre pet godina sa komercijalno riskantnim prvi delom, koji je tek solidno prošao i na blagajnama i kod kritike. Ipak, sa novim delovima su svi počeli sve više i više da cene ovaj serijal, koji je na kraju od Matt Damona napravio najisplativijeg holivudskog glumca sa kredibilitetom i kod kritike. Rekoh - završni deo, mada se to možda ispostavi kao pogrešna konstatacija.

Životi Drugih (Das Leben der Anderen)
Ako ste previše puta trepnuli u prošloj godini, moguće da vam je promakao jedan od najboljih filmova koji ste mogli da gledate, pogotovo ako volite ozbiljne drame sa političkim kontekstom. Film koji dugo ostaje u mislima posle gledanja i vredi višestrukog vraćanja na njega. Smatrao sam krađom što je ovaj film dobio Oskara pored "Panovog Lavirinta", ali sam posle gledanja znatno ublažio to mišljenje. Nemojte propustiti da ga overite i svakako nemojte čekati (već izvesni) američki rimejk...

Majkl Klejton (Michael Clayton)
Još jedan sjajan triler koji je samo produbio reputaciju koju George Clooney već poseduje. Režiser i scenarista je Tony Gilroy, koji je napisao prethodno pominjana tri dela "Bourne" trilogije, ali ovo je potpuno druga vrsta trilera. Inteligentan i sjajno odglumljen.

Poslednji Kralj Škotske (The Last King of Scotland)
Gotovo sve pohvale koje ste čuli za ovaj film su uglavnom vezivane za Forest Whitakera, ali to teško da je cela priča. Ima on još mnogo toga više da ponudi kroz priču ne o samom Idi Aminu, već o čoveku koji je spletom okolnosti postao jedan od njegovih najbližih saradnika. James McAvoy je ime koje treba zapamtiti.

Kul Momci (Superbad)
Da, detinjasta je i uključuje gomilu vulgarnosti, ali je ipak najbolja komedija godine. Za klasu bolja od "Knocked Up", koji je radila slična ekipa, mada su poređenja dosta nezahvalna. Cenim da će biti još dosta smejanja u budućnosti uz filmove ovih autora.

Dobri Pastir (The Good Shepherd)
Mnogi koje znam, kojima sam preporučio ovaj film, su mi se posle žalili da su se pošteno smorili. Da, definitivno nije za svakoga, ali novo De Nirovo ostvarenje dosta interesantno prikazuje zakulisne radnje u stvaranju CIA-e kroz oči njenog mladog "službenika". Opet, mnogi su greškom očekivali triler, a ne dramu.

Mućkalica (Ratatouille)
Šta bi bila dobra lista bez dobrog crtaća? (sve moje prethodne liste) Elem, bez sumnje najbolje ostvarenje u ovom žanru ove godine, što se i očekivalo od Pixara. Samo ne za one koji su gadljivi na pacove u kuhinji :-).