Oliver Stone je drugo ime za paradoks i naličje opšteprihvaćenog. Potrebna je petlja za hazardersko snimanje skupih filmova koji kontriraju "zvaničnoj verziji", bez ulagivanja potencijalnim ciljnim grupama publike. Oliver Stone je jedan od retkih primera idealne usklađenosti kvantitativnog i kvalitativnog segmenta holivudskog šoubiznisa, kao i svesnog rizika u izazivanju ekstremno-oprečnih reakcija. Publika ga zato ili voli ili mrzi: jedni ga smatraju fabrikantom jeftine metafizike i drskog, petparačkog prežvakavanja ozbiljnih političkih tema; drugi pak, razboritim glasom razuma i neumoljivim, hrabrim hodočasnikom čija je sveta dužnost da ispravlja krive Drine ili barem ukaže na stvari koje su se „možda“ dešavale iza kulisa. Drugim rečima, kad ja tamo, a ono međutim.

Kontraverznost, teorija zavere, intrigantnost su u njegovom slučaju vredni udarnici svesne provokacije. Ona će mu dati epitet majstora subverzije i magneta za kritičare koji će ga uzdići ili (najčešće) ocrniti, jer ne postoji režiser koji se na tom stepenu tendencioznosti drznuo da prodre u svet politike i patologiju društva. Ostaje samo da ustanovimo da li je Stone buntovnik sa razlogom, ili tek pretenciozni oportunista koji debelo naplaćuje svoj radikalizam. Možda je radikalizam i prejaka reč, jer se Stone oduvek trudio da ga izbegne, balansirajući između liberalnog i konzervativnog.


 Upravo to mu je donosilo Oskare i čini ga jednim od najcenjenijih sineasta današnjice. Iako je snimanje „Niksona“ zapamćeno po nizu nesuglasica i Hopkins-ovim teškoćama u savladavanju akcenta, „Hannibal Lector“ je izjavio da je Stone najbolji režiser sa kojim je ikada radio, upoređujući ga sa Orson Welles-om. Naravno, na početku karijere imao je dosta teškoća da ga i kritika prepozna. Stone-ova provokativnost bila je na meti od samog početka, kada je javnosti bio poznat samo kao scenarista.

Nakon filma „Ponoćni ekspres“ kritika ga je optuživala za vređanje turske nacije i homofobiju, nakon „Konana Varvarina“ za nasilje, nakon „Lica sa ožiljkom“ za previše droge, nasilja i anti-kubanske propagande, nakon „Godine zmaja“ – za rasizam i mizoginiju. Sudeći po ovim reakcijama, čovek bi rekao da je Stone ništa manje nego ksenofobično-gestapovsko-šovinistička mačo svinja. Trend se nastavlja i kasnije, kada je Stone počeo da režira. Najveća prašina se podigla oko „JFK“-a, koji je unapred ocrnjen još u vreme postprodukcije filma. Satanizaciju je započeo uticajni Chicago Tribune, a uskoro će mu se pridružiti čitava plejada političkih magazina, očajnički kopajući po dokumentaciji koja opovrgava Garrison-ovu verziju događaja.

  

 Ovakve reakcije dnevne štampe uticale su samo na publicitet u vidu besplatnog advertajzinga zbog čega im je Stone mogao biti zahvalan, iako to nije bila inicijalna namera novinara koji su čupali kosu od besa: Da li se američka istorija piše u Stone-ovim filmovima? „Rođene ubice“ su kritikovane zbog nasilništva, a glavni „dokaz“ da ovaj film svojim nasiljem negativno utiče na mlade, bio je taj što je 18-godišnji par u Luizijani, nakon gledanja filma, unesrećio dvoje ljudi. Ovaj događaj pokrenuo je više sudskih procesa i maratonske debate o odgovornosti Warner Bros-a i Stone-a. Ako mene pitate, sudeći po njihovom mentalnom sklopu i po tome na kojim su drogama bili, ovo bi se desilo i nakon gledanja Paje Patka...

Stone-a mnogi smatraju naslednikom Stanley Kramer-a („Suđenje u Nirmbergu“, „Pogodi ko dolazi na večeru“). Kramer je bio jedan od najoštrijih holivudskih podrivača socijalne savesti, uprkos tadašnjim tendencijama filmske industrije. Može se reći da je od njega Stone usvojio buntovništvo. Što se filmskog zanata tiče, tu je Stone bliži svom mentoru Scorsese-u. Međutim, tamo gde Scorsese manipuliše emocijom publike, tu Stone upošljava njihov razum. Od Roberta Bolta (scenarista filmova „Lorens od Arabije“, „Čovek za sve sezone“) je naučio kako da dramatizuje velike istorijske događaje i svede ih na nivo pristupačniji za ekranizaciju. Snažan uticaj potekao je i od idola iz studentskih dana: Orson Welles-a, Luis Bunuel-a, Alain Resnais-a i Jean-Luc Godard-a. Sa uticajem Francuskog novog talasa susrećemo se u „Rođenim ubicama“ u scenama snimanim video kamerom s kraja filma i pseudo-dokumentarističkom pristupu u „JFK“-u (Godard); uticaj kinematografskog pionira nadrealizma Bunuel-a prisutan je u scenama koje levitiraju između stvarnosti i fantazije, sa namerom da dočaraju izvesnu simboliku.

 

Kada govorimo o Stone-ovom radikalizmu i oštroj kritici iluzije američkog sna, dovodimo ga u vezu sa Peddy Chayevsky-m i njegovim scenarijima za „Martija“ i „Mrežu“. „Mreža“ & „Rođene ubice“ – mislite o tome. Ono što Stone-a povezuje sa Welles-om je probijanje barijera filmske umetnosti i psihologije, i težnja za šokiranjem publike, a naročito kritike. Interesantno je to da su oba režisera imala problema sa cenzurama i napuštanjem projekata. Ipak, iako suptilniji u sarkazmu, Welles je bio mnogoobožavan ali nikad prihvaćen od strane Holivuda, dok Stone uživa reputaciju omiljene hodajuće nevolje koja donosi ogromne pare.


Oliver Stone, 6 godina

  

William Oliver Stone se rodio u imućnoj porodici, 15. septembra 1946. u New York-u. Otac Lou Stone, Jevrejin, bio je broker u Wall street-u (odatle inspiracija za kasniji film). Za vreme Drugog svetskog rata boravi u Francuskoj gde upoznaje Stone-ovu majku Jacqueline.
Iako su još od ranih dana probudili kod Olivera interesovanje za literaturu i film, roditelji su ipak bili više okrenuti javnom životu, dok je mali Oliver bio prepušten dadiljama. Već u 5-oj godini piše manje skečeve za čije izvođenje na porodičnim skupovima „angažuje“ rođake. U 7-oj godini piše priče za koje ga je otac nagrađivao sa 25 centi po komadu. U 9-oj godini započinje autobiografski roman (ambiciozan mali...). Pohađa prestižne škole, a letnje raspuste provodi u Francuskoj. U 14-oj godini roditelji mu se razvode. „Rastao sam pod staklenim zvonom, zaštićen od spoljnog sveta, sve do moje 14. godine kada se sve odjednom raspršilo i od tada sam uglavnom bio prepušten sam sebi. To je, verujte mi, bio veoma težak put odrastanja.“

Očekivalo se da će krenuti očevim stopama te nakon završene srednje škole, upisuje Opšti smer na Yale-u, ali ga ubrzo i napušta. Distancirajući se od iritantnog mediokritetskog okruženja živi usamljenički, a nakon čitanja novele Lord Jim (Joseph Conrad) i slušanja sitara George Harrison-a, sinulo mu je da ode u Vijetnam gde će predavati engleski u lokalnoj školi kineske četvrti u Sajgonu (Južni Vijetnam). Danju je radio u katoličkoj školi, a noći je provodio po javnim kućama. Nakon pola godine moralnog polariteta, shvatio je da mu je predavanje u školi dosadno, vraća se u Ameriku, kratko boravi u Oregonu, a zatim odlazi u Gvadalaharu (Meksiko) gde započinje rad na knjizi (1.400 strana!) o svojim iskustvima iz jugoistočne Azije. Put ga nadalje vodi u Ameriku gde po nagovoru oca nastavlja studije, koje opet napušta, ovoga puta u želji da objavi knjigu. Međutim, izdavači nisu pokazali poseban interes, a ogorčeni Stone baca veći deo skripte u East River.

Obeshrabren porazima, Stone odlučuje da se regrutuje. Hirovita mladost, uticaj desničarski orijentisanog oca koji mu je usadio da su Rusi sa svojim komunizmom najveće zlo na planeti, Stone je razmišljao kao i veći deo Amerikanaca u to vreme. Dobrovoljno se prijavio sa idejom da „spasi“ južni Vijetnam. Stone dodaje da je drugi povod bila radoznalost. Dolaskom u Vijetnam 1967. Stone zatiče stanje drugačije onom od pre godinu dana.

Nakon vrlo kratkog boravka u ratnoj zoni, shvata da je pristupanje vojsci bila velika greška. U stvari, niko tamo i nije želeo da se bori. Svi su želeli samo da srećno prežive i da se vrate kućama. „Preživljavanje u ratu je pitanje sreće ili sudbine, izvuci šibicu... Jedino pozitivno što sam dobio od ovog rata je duhovnost. Religija je za one koji se plaše da odu u pakao, a duhovnost je za one koji su u njemu već bili. Moguće je da sam ostao živ iz nekog određenog razloga ... možda baš zato da bih snimao filmove o svom iskustvu.“ Tokom rata je dva puta ranjavan, dobio je dva ordena za hrabrost (Bronze Star i Purple Heart) i nakon 15 meseci vojevanja, kao rekonvalescent se vraća u SAD 1968. godine. Ispunjen žaljenjem za sve što je radio u Vijetnamu, Stone odlazi u Meksiko gde boravi kraće vreme. Prilikom povratka u SAD biva uhapšen zbog posedovanja 60 grama marihuane.

 


Stone u Vijetnamu

Nakon izlaska iz zatvora, Oliver se vraća studiranju, upisuje Filmski odsek na Njujorškom univerzitetu. Ova odluka bila je ventil za kanalisanje nakupljenog besa. Mentor mu je bio Martin Scorsese. Za vreme studiranja snimio je tri kratka filma inspirisana Novim talasom: „Last Year in Vietnam“, „Michael and Marie“ i „The Madman Of Martinique“. Upoznaje Libanku Najwa-u Sarkis, kojom se ženi 1971. godine. Nakon završenih studija, piše 10-ak scenarija i taksira kako bi se izdržavao. 1973. jedna kanadska producentska kompanija otkupljuje Stone-ov scenario, za horor o piscu fantastike čiji likovi oživljavaju. Stone je angažovan i kao režiser. Film je snimljen sa skromnim budžetom od oko 150.000 $ i pojavljuje se 1974. godine pod nazivom „Seizure“.

 

Stone nastavlja da piše scenarija, ovog puta inspirisan špageti vesternima Sergio Leone-a, a 1976. bude se stari vijetnamski demoni i rađa se scenario za film Vod. Holivudski producenti, međutim, nisu bili zainteresovani za vijetnamske teme, ali im se svidelo kako dečko piše te ga Columbia Pictures angažuje za scenario „Ponoćnog ekspresa“ (Midnight Express), koji će režirati Alan Parker. „Ponoćni ekspres“ je niskobudžetni film baziran na istinitoj priči o američkom studentu Billy Hayes-u, koji je nakon letovanja u Turskoj uhapšen na aerodromu zbog pokušaja švercovanja hašiša, čime započinje njegova drama zatvorenika po turskim zatvorima iz „srednjeg veka“. Film je prikazan 1978. godine, a kontraverzne kritike i podeljena mišljenja, naročito kada je Stone-ov scenario u pitanju, doveli su do velikog publiciteta i komercijalnog uspeha filma. Nominovan je za Oskara u pet kategorija, a Stone osvaja Oskara i Zlatni Globus za najbolji adaptirani scenario.

Nakon dobijenog Oskara, Stone biva zatrpan ponudama. Iste godine započinje rad na scenariju-životnoj priči ratnog veterana Ron Kovic-a, pod nazivom „Rođen četvrtog jula“ (Born on the Fourth of July), sa Al Pacino-om u glavnoj ulozi. Sve je bilo spremno za početak snimanja, ali ga producenti u poslednjem trenutku otkazuju. Smatralo se da bi film prošao nezapaženo jer su se u isto vreme snimali i očekivani blockbusteri sa sličnom temom, „Lovac na jelene“ i „Povratak ratnika“.

U ovom periodu Stone je poklekao pred porocima Holivuda. Oholost, samoljublje i droga koju je sada već konzumirao u preteranim količinama nisu bili najbolje sredstvo za sticanje prijatelja i dobijanje novih angažmana. Stone-ov agent Ron Mardigan opisuje svog klijenta u tom periodu: „Njega nije briga ako mu kažete da je seronja, sve dotle dok mislite da je talentovani seronja.“ Ali i tada je ostajao dosledan sebi: odbijao je zarade i od 250 hilj $ ukoliko mu se materijal za adaptaciju ne bi svideo. 1979. upoznaje svoju drugu ženu i asistenta Elizabeth Cox (aka Naijo No Ko).

1981. Stone potpisuje ugovor sa Orion-om kao scenarista i režiser novog saspens horora „Ruka“ (The Hand). Film je rađen po noveli Marc Brandel-a „The Lizard`s Tail“, sa budžetom od 6.5 miliona $ i Michael Caine-om u glavnoj ulozi. Ovo je priča o crtaču superherojskih stripova Jon Lansdal-u koji u nesreći gubi ruku kojom stvara. Od tada sve kreće nizbrdo: agent pronalazi novog crtača, žena počinje da ga vara... Međutim dislocirana ruka kojom, recimo, upravlja Lansdal-ova podsvest počinje da se sveti. Film je podelio kritiku, a na box office-u doživljava finansijski krah. Producent filma Ed Pressman otkupljuje potom filmska prava na Conan-a, junaka Marvelovih stripova. Smatrao je da bi Stone mogao uspešno odraditi i scenario i režiju. Međutim, Dino De Laurentiis, koji se pojavljuje kao izvršni producent, želeo je nekog iskusnijeg na polju režije za planirani visoki budžet. Angažuje Ridley Scott-a koji sa Stone-om neko vreme radi na scenariju, ali se ubrzo prebacuje na „Blade Runner“-a i mesto ustupa John Milius-u („Big Wednesday“, „Red Dawn“).

 

Milius je prilično iskasapio Stone-ov scenario. Ogorčeni Stone kaže da mu je izbrisao ili prepravio maltene sve dijaloge. U stvari, Milius se držao Stone-ovog scenarija, ali samo u prvoj polovini filma. 1982. izlazi „Konan Varvarin" (Conan The Barbarian), sa tada mladim i nepoznatim mišićavkom po imenu Arnold Schwarzenegger u glavnoj ulozi...

Stone je već imao ozbiljnih problema sa „anđeoskim prahom“ kada mu je ponuđeno „Lice sa ožiljkom“ (Scarface) i prilika da istraži puteve droge. Upravo rad na ovom rimejku filma iz 1932. mu je pomogao da se i sam očisti. Odlazi u Pariz gde započinje pisanje scenarija. Stvara lik kubanskog emigranta Tony Montana-e koji pokušava da dosegne „američki san“, postaje mafijaški bos kontrolišući kanale nabavke i distribucije kokaina u Majamiju, postepeno upadajući u zamku sopstvene pohlepe i ovisnosti. Kao i većina Stone-ovih junaka, Montana je suočen sa šekspirovskom porodičnom dilemom. Često Montana-u povezuju sa Hamletom, ali Stone tvrdi da mu je inspiracija ipak bio Ričard III. Ako se podsetimo, Ričard je taj koji se oženio udovicom čoveka koga je ubio. Režija je bila poverena Sidney Lumet-u („Mreža“) koji je, videvši Stone-ov scenario, odperjao jer je tu bilo isuviše nasilja za njegov ukus. Zamenjuje ga Brian De Palma („Carrie“, „The Untouchables“, „M:I“) , koji je jednostavno uzeo scenario u ruke i na ekran verno preneo sve što je na papiru bilo napisano. Film je pretekao budžet i nije bio finansijski uspešan, ali je stekao kultni status inspirišući brojne krimi filmove koji su usledili nakon te 1983. Filmski čistunci izbrojali su koliko puta je u Scarface-u izgovorena reč „fuck“. Ukupno 182 puta i to je bio dotadašnji rekord. Izbrojte sami koliko ih samo ima u čuvenoj rečenici: „You fuckin fuck with me and I’ll fuckin fuck you up, you fuck“.

Stone nastavlja da piše scenarija, strpljivo čekajući svojih pet minuta da nešto režira. Ta šansa se napokon ukazala. Dogovara se sa Dino De Laurentiis-om da napiše scenario za „Godinu zmaja“ (Year of the Dragon) po niskoj ceni (200.000$), koji će režirati Michael Cimino („The Deer Hunter“, „The Sicilian“), a zauzvrat Laurentiis će finansirati „Vod“. Iste godine (1985) piše scenario za „Osam miliona načina da se umre“ (Eight Million Ways to Die) adaptaciju jedne krimi novele. Stone-ov scenario je kasnije prilično prepravljen, tako da je u finalnom skoru Stone-ovskog ostalo samo u tragovima, naročito kada je njegova trademark dinamika u pitanju.

To što ga je Laurentiis već jednom ranije „ispalio“ dajući scenario „Conan“-a na prekrojavanje Milius-u, nije zabrinjavalo Stone-a jer je već odavno bio upoznat sa mehanizmom holivudskog biznisa. Ali, ovog puta je zabolelo kada je dogovor sa Laurentiis-om da pronađe finansijera za „Vod“ pao u vodu. Šta više, Stone je bio na pragu da izgubi prava na najličniji scenario do tada; naime, početni kapital koji je uložio sam Laurentiis, Stone je potrošio na kastinge i pripremu lokacija na Filipinima. U trenutku kada je Laurentiis želeo da se povuče, Stone više nije mogao da mu povrati uloženi novac, te je stara lija želela da zadrži prava na scenario. Slučaj je rešio sudski proces kojim je Stone povratio svoja prava.

 

Od tada Stone „proklamuje“ svoj brend nezavisnog scenariste i režisera koji više ne želi da pravi kompromise i dilove sa producentima visokobudžetnih filmova, gde će prikupljati mrvice uz puno odricanja i trampe. Inspiracija za sledeći film bile su fotografije koje je snimio njegov prijatelj-novinar Richard Boyle u Salvadoru, za vreme građanskog rata koji se tamo vodio ranih 80-ih. Iskustva jednog foto-reportera bila su vrlo inspirativna za budući igrano-dokumentarni film „Salvador“ (Salvador, 1986). Holivudu tematika nije bila primamljiva, jer se nije mogla dobro unovčiti zbog slabog interesovanja američke javnosti za dešavanja u Salvadoru, iako je USA politički vrh po običaju bio umešan u sukob. Ali Stone ovog puta ne posustaje, bio je spreman da stavi hipoteku na kuću kako bi sam finansirao film; u poslednjem trenutku stižu pare britanskog producenta John Daly-a. „Salvador“ je snimljen u Meksiku za 5 miliona $. Na ovom filmu započinje i njegova vrlo uspešna saradnja sa Robert Richardson-om, koji će nositi titulu direktora fotografije u narednih 11 Stone-ovih filmova.

Richard Boyle (James Woods) je fotoreporter koji juri za vrućim fotografijama sa ratnih žarišta. U Salvadoru bukti građanski rat, tj. pobuna levičarskog bloka protiv diktatorskog režima koji podržava CIA. Vrlo interesantan, novinarski pristup omogućuje gledaocu nepristrasnu sliku dešavanja u Salvadoru. U filmu se sve dešava u „sivoj“ zoni gde nema kategorične podele na dobre i loše momke, mada se oseća blaga naklonost ka levičarskim pobunjenicima. Iako je film naišao na pozitivne kritike, njegova šira distribucija u SAD je obezbeđena tek nakon uspeha „Voda“.

Ta 1986. bila je velika godina za Stone-a. Nakon decenije bezuspešnih pokušaja da bude snimljen, „Vod“ (Platoon) je napokon dočekao svoju priliku. Producentska kuća koja je finansirala prethodni film prihvata scenario, s tim što će i američki Orion uleteti sa 2 miliona $. Priča je bazirana na Stone-ovom ličnom iskustvu iz Vijetnama, kao i na iskustvu ljudi koje je tamo susretao. Ovo je verovatno i jedan od najrealnijih vijetnamskih filmova, gde je gledaocu direktno u lice sasuta surovost i besmislenost rata. Charlie Sheen tumači lik Chris Taylor-a, mladog regruta koji postepeno iz neiskusnog mladića zadojenog američkom idejom, prerasta u hladnokrvnu mašinu za ubijanje. Priča nas vodi kroz užas rovova, straha od nevidljivog neprijatelja i metaka koji sevaju od svuda i niotkuda. Pored toga, film implicira i jednu metaforičku unutrašnju borbu između dobra i zla (ako se to u ratu uopšte i može razgraničiti). Personifikacija dobrog je vodnik Elias (Willem Dafoe), a lošeg vodnik Barnes (Tom Berenger). Chris Taylor kaže: „Nismo se borili protiv neprijatelja, borili smo se međusobno i bili smo neprijatelji sami sebi. Bio sam dete dvojice očeva... Elias i Barnes su se borili za moju dušu.“

  

Kritika je uzdigla film do zvezda, dajući mu maksimalne ocene za glumu, režiju i sve ostalo. Kao što će kasnije postati običaj za skoro sve Stone-ove filmove, u javnosti je pokrenuo i debate o svom političkom značenju i anti-ratnim porukama. Zaradio je fenomenalnih 136 miliona $ i čitavih 8 nominacija za Oskara, od kojih je osvojio 4, uključujući i najprestižniji za najbolji film 1986. Uspehom ovog filma, Stone je definitivno zacementirao svoju poziciju na holivudskoj mapi. David Halberstam, dobitnik Pulicerove nagrade za ratno izveštavanje iz Vijetnama imenovao je ovaj film za najrealnije ostvarenje o Vijetnamu i za najbolji ratni film svih vremena.

 

Još od „Lica sa ožiljkom“, Stone je želeo da snimi film o prestižnom, brzom i stresnom životu Wall Street-a. Obzirom da mu se otac kretao u berzanskim krugovima gde su se obrtali milioni dolara, Stone-u je tema bila bliska, ali ga je više intrigirala ona strana medalje koja se krije ispod skupih odela, limuzina i statusa, a to su pohlepa, tenzija, strast kockanja i bogaćenja na brzaka (koje ne mora uvek biti ni legalno niti moralno). Godine 1987. pojavljuje se „Vol Strit“ (Wall Street), sa Michael Douglas-om u ulozi prevejanog multimilijardera Gordon Gekko-a i Charlie Sheen-om u ulozi Bud Fox-a, mladog brokera koji se tek probija u kasti i sanja veliki san. Bud uspeva da se približi svom idolu Gekko-u proturajući mu informacije o kompaniji u kojoj je njegov otac (Martin Sheen) predsednik sindikata. Ovi prvi poeni kod Gekko-a nagrađeni su luksuznim stanom i džet-set devojkom. Ali da li je to dovoljno i da li je novac uopšte i bitan u strasti zgrtanja novca?

„Vol Strit“ je kritika monopolističkog mentaliteta koji je najčešće u sukobu sa moralnim kodeksom (znamo gastronomsku priču o velikoj i maloj ribi). Osnovna meta u koju je Stone gađao bio je nametnuti sistem vrednosti, koji stavlja profit iznad svega ostalog. Izvesni kritičari nisu povoljno ocenili ovaj film, ali to nije bitno uticalo na publiku koja ga je odgledala u velikom broju, što je razultiralo odličnim rejtingom na box-office-u. Michael Douglas osvaja Oskara za glavnu mušku ulogu.

Nakon dve godine, u vreme priprema za snimanje sledećeg velikog vijetnamskog projekta, Stone prihvata da režira i učestvuje u izradi scenarija za „Talk radio“. Film je rađen po brodvejskom pozorišnom komadu, posvećenom tragičnoj smrti denverskog radijskog voditelja Alan Berg-a, 1984. godine. Radnja se uglavnom odigrava u klaustrofobičnoj atmosferi radijskog studija, gde se u toku noćnog programa javljaju slušaoci, otkrivajući svoje frustracije i razmišljanja. Za mikrofonom ih sačekuje inteligentno-sarkastični egzekutor Barry Champlain (Eric Bogosian). Ovi razgovori najčešće završavaju Barry-jevim narcisoidnim monolozima i verbalnim striptizom, koji su daleko od poltronisanja slušaocima i namirivanja njihove savesti, a samim tim i podizanja slušanosti. On ulazi u direktne konfrontacije gađajući u ljudsko licemerje, lakovernost, zablude i glad za senzacionalizmom. Svojom otvorenošću, koja ponekad prelazi granicu pristojnosti, revoltira mnoge pa i jednog neonacistu koji počinje da mu šalje „poklone“. Kritičari su veoma dobro ocenili ovaj film, međutim on nije naišao na veću podršku američke publike, a i ostatku sveta je bioskopski prikazivan u tek nekoliko zemalja.

 

“Rođen četvrtog jula” (Born on the Forth of July) je adaptacija autobiografskog romana vijetnamskog veterana i ratnog invalida Ron Kovic-a. Stone je scenario napisao još 70-ih godina, a pomenuti prvi pokušaj realizacije 1978., sa Al Pacinom u glavnoj ulozi osujetilo je otkazivanje snimanja u poslednjem trenutku.

 

Tek nakon uspeha „Voda“, Stone stiče kredibilitet i šansu da plasira i ovaj film. Igrom slučaja Stone-ov agent bio je i agent Tom Cruise-a (koji je rođen 3. jula...). Cruise-u se svideo scenario, a uloga Ron Kovic-a više je mirisala na Oskara od prototipa šećerkastog spitfire-heroja. ”Rođen 4.jula” je blic-retrospektiva lutanja američke ideje kroz tri decenije, od idealizovanog patrotizma 50-ih, preko užasnog otkrovenja njegove besmislenosti 60-ih, do hipi pokreta 70-ih. Životna priča Kovic-a je elegični perpetuam memoriam patologije američkog konzervatizma, konfuzije i užasa jednog besmislenog rata, i nepravedne ekskomunikacije ratnih invalida iz društva kao tehnološkog viška. Iako je jedina sličnost ovog filma sa „Vodom“ bila samo tema vijetnamskog rata, kritike za oba filma su bile skoro istovetne. Ovoga puta Stone-u se zameralo da se suviše emotivno i pristrasno vezao za glavni lik. Ali Stone i ovog puta, uprkos kritici, donosi veliku zaradu. Film je nominovan u 8 kategorija Oskara, osvojio ih je 4.

 

90-ih godina Stone nastavlja da istražuje dubinu ljudske disharmonije. Inspiraciju za novi film pronašao je u Jim Morrison-u, čija je muzika, poezija i specifična filozofija obeležila period Stone-ove mladosti. Jednom je čak izjavio da ga je Morrison-ova smrt potresla isto onoliko koliko je Ameriku potresla Kenedijeva smrt. Drugim rečima, bio je potpuno slomljen. Čim mu se ukazala prilika da snimi film o Morrison-ovom životu, Stone ju je ugrabio. Budžet filma „Dorsi“ (The Doors, 1990) od 38 mil $ bio je pozamašna suma, i najveća sa kojom je do tada raspolagao. Veći deo novca potrošio je na rekonstrukciju koncerata, koje je snimio u dokumentarističkom maniru sa oko 3000 statista. Ovi snimci su, po meni, i najveća vrednost filma. Koncerti su toliko verno dočarani da samo u slučaju oštrog zagledanja vidite da je prilika u kožnim pantalonama Val Kilmer, koji je ovde odigrao ulogu svog života. Ne samo da izgledom podseća na kontraverznog „Kralja guštera“, već i kretnjom, mimikom i glasom. On nije glumio Morrisona, bio je sam Morrison.

 
 
 

Iste godine je prikazan i „JFK“, najkompleksnije i najambicioznije Stone-ovo ostvarenje, sa Kevin Costner-om u ulozi Jim Garrison-a - javnog tužioca Nju Orleansa koji je istraživao Kenedijevo ubistvo 1963. u Dalasu. U trajanju od tri sata, film sa preko 200 dijaloga okuplja više nego poznatu glumačku ekipu: Jack Lemmon, Donald Sutherland, Tommy Lee Jones, Joe Pesci, Sissy Spacek, Sally Kirkland... Pre no što će snimiti „JFK“-a, Stone će otkupiti prava Garrison-ovog romana „Na suđenju ubicama“ za 250.000 $, a urednika knjige Zachary Sklar-a angažovaće kao svog asistenta na scenariju.Jim Garrison je verovao da je zvanična verzija „Warren-ove komisije“ o postojanju samo jednog atentatora, Lee Harvey Oswalda, nelogična. Garrison je zastupao hipotezu o postojanju još najmanje jednog atentatora. Daljom istragom otkriva umešanost tadašnjeg političkog vrha SAD-a, CIA-e i Pokreta oslobodilaca Kube.

Stone-ov pokušaj rasvetljavanja misteriozne pozadine atentata koji je uzdrmao američku javnost, izazvao je veliko interesovanje za ponovnu analizu događaja iz 1963.god. Stone, naravno nije razrešio zagonetku, ali to mu i nije bio cilj. Njegova poruka je bila: „Mislite o tome. Izložio sam vam materijal, a vi sami izvedite zaključak“. Primena izvanredne tehnike snimanja, kombinovanje filmske priče sa pseudo-dokumentarnim načinom rekonstrukcije događaja, dinamični flešbekovi, čine ovu kompleksnu problematiku razumljivom i zabavnom. Iako je u pitanju istorijski dokumentarac, ovo je i izvanredna rašomonska detektivska priča, koja je nagrađena Zlatnim globusom.

1993.godine Stone zaokružuje vijetnamsku trilogiju filmom „Nebo i zemlja“ (Heaven and Earth), rađen po autobiografskom romanu Vijetnamke Le Ly Hayslip. Film započinje u idiličnoj atmosferi vijetnamskog sela, gde se u miru uzgaja pirinač i vodi normalan svakodnevni život u odrastanju mlade Le Ly. Međutim jednoga dana, negde 1964. godine, selom počinje da maršira vojnička čizma. Vijetkongovci odvode seljane u borbu za oslobođenje od južnovijetnamskog režima, a zatim dolaze Amerikanci koji pale sve pred sobom. Time započinje i golgota mlade devojke. Nakon mučenja i zlostavljanja od strane policije zbog pomaganja pobunjenicima, i silovanja od strane Vijetkongovaca zbog »izdaje«, Le Ly beži u Sajgon kako bi pronašla svoje mesto pod suncem. Tamo upoznaje američkog vojnika Steve Butler-a, koji joj nudi spas odlaskom u SAD. Ali ni tada Le Ly ne pronalazi svoj mir. Ovo je jedan od retkih filmova koji se bavi vijetnamskim ratom sa aspekta žitelja te nesrećne zemlje. Kombinacijom jedne tragične životne priče sa budističkom filozofijom, gde se krivci ne pronalaze u samim ljudima već u njihovoj karmi, Stone želi da „pomiri“ istok i zapad, pokazujući koliko je velika moć praštanja.

 

U ovom periodu Stone se razvodi od svoje druge žene Elizabeth Cox, koja je bila razočarana onim što je pročitala u njegovom dnevniku, o putovanju na Tajland prilikom priprema za „Nebo i zemlju“. Stone je ponovo bio u „fazi“ spiritualnog lelujanja koje je počelo još nakon JFK-a, kada je otišao u Brazil da iskusi ritual ispijanja napitka „ajauaska“, čiji je sastav velika misterija. Izgleda da se Stone u svom spiritualizmu previše zaneo, jer je jedva preživeo overdose koji mu se omak’o tokom snimanja „Neba i zemlje“...

 

Reciklirajući deo priče Quentin Tarantin-a „The End Of The Road“, 1994. Stone snima “Rođene ubice” (Natural Born Killers). Ova bizarno-groteskna drama prikazuje način na koji mediji pretvaraju jednu životnu tragediju u javnu zabavu, i satirizuje senzacionalizam i kulturu nasilja kroz „avanture“ serijskih ubica Mickey-a (Woody Harrelson) i Mallory (Juliette Lewis), a čiji su podvizi pod budnim okom TV-nacije. „Bonnie i Clyde 90-ih“ preko noći postaju popularne TV zvezde, koje zarad održavanja mita, u masi leševa ostavljaju jednog preživelog da ispriča šta se desilo. Ono što bih posebno izdvojila je izvrsni komični sitkom koji opisuje Mallory-no nesrećno detinjstvo. Uopšte, ovaj film je prava kinematografska izložba raznih stilova, formata i žanrova: od kolora do crno-bele tehnike, od filmske do video kamere, od superosmice do 35 mm, od igranog preko animiranog do dokumentarnog filma, od realnosti do fikcije, od komedije do tragedije. Totalni haos, baš kao i u glavama glavnih junaka. I ne samo njih, već i svih nas – medijskih konzumenata.

 

Iste godine umire žigosani republikanski ex-predsednik Richard Nixon, što će podstaći Stone-a da snimi film o njegovom životu i političkoj karijeri. 1995.godine izlazi delo pod nazivom „Nikson“ (Nixon). Radnja započinje od kraja njegove političke karijere, tačnije od 1974. godine i otkrivanja afere „Watergate“, odnosno niza političkih skandala: prisluškivanje telefonskih razgovora u sedištu Nacionalnog komiteta demokrata, podmićivanje, zloupotreba CIA-e i FBI-a u obaveštajnoj špijunaži i zataškavanju dokaza, umešanost federalnog tužilaštva u stvaranju fondova za obaveštajne operacije u korist republikanaca. Takođe dolazi do otkrića kompromitujućih tonskih zapisa iz Bele Kuće, koji direktno povezuju Nixon-a sa mnogim događajima, pa i sa njegovom namerom da upotrebi atomsku bombu u Vijetnamu.

 

Za razliku od „JFK“-a, Stone je ovog puta prvenstveno želeo da pruži psihološki presek predsednika, te se u flešbekovima vraćamo u period Nixon-ovog detinjstva, mladosti i ulaska u svet politike. Česti porazi i gubici stvaraju od njega jednu šekspirovsku, tragično-isfrustriranu figuru, sa velikom borbenošću do kraja i po svaku cenu. Osećaj večite inferiornosti pred Kennedy-jem od koga je izgubio izbore 1960., i očaja zbog nemoći da impresionira i animira američku naciju pratio ga je do samog kraja karijere kada, nakon davanja ostavke državnom sekretaru Henry Kissinger-u, staje pred Kennedy-jev portet sa rečima: „U tebi vide ono što bi želeli da budu, a u meni ono što jesu“.

1996. godine pojavljuje se „Evita“, mjuzikl o životu čuvene argentinske „first lady“. Krajem 80-ih Stone je napisao scenario za ovaj film po pozorišnom komadu Andrew Lloyd Veber-a i Tim Rice-a. Međutim, realizacija ideje se neslavno završila. Kasnije Alan Parker uzima stvar u ruke, prepravlja Stone-ov scenario (preciznije, skoro u potpunosti ga menja) sa idejom da svi dijalozi u filmu budu u stvari pesme, što filmu ipak daje pomalo uštogljenu atmosferu natpevavanja. Iako u krajnjem proizvodu nije ostalo maltene ništa od prvobitnog scenarija, Stone je uz Parker-a potpisan kao scenarista.

 

1997. Stone snima „Potpuni obrt“ (U-turn). Adaptacijom novele „Stray Dogs“ (John Ridley), u atmosferi film noir-a, Stone ovog puta istražuje teren preljube, incesta, šamanske filozofije, strasti kockanja, paranoje i ubistva. Bobby Cooper (Sean Penn) odlazi u Las Vegas da namiri kockarske dugove. Zla sreća i proključali hladnjak ostave ga na putu, u srcu pustinjske nedođije. U relativnoj blizini pronalazi automehaničara (izvrsni Billy Bob Thornton) koji mu predlaže da obiđe obližnji gradić, dok se opravka ne privede kraju. Bobby se nalazi pred prvom odlukom koju treba da donese. Bira put ka „začaranom“ gradiću, u kome sve na prvi pogled deluje normalno. Nailazi na slepog prosjaka (Jon Voight), atraktivnu Grace (Jennifer Lopez) i njenog muža – imućnog i agresivnog Jake-a (Nick Nolte), lokalnog šerifa. Svi oni traže od njega izvesne usluge, stavljajući ga pri tom pred moralne dileme, ali niko od njih ne odlučuje o njegovoj sudbini, već on sam svojim izborom. Na žalost, u beskrajnom vrtlogu bizarnosti, uvek se ispostavi da su njegovi izbori bili samo dublje kopanje jame sopstvene propasti.

I u ovom filmu, Stone maestralno kombinuje kolor sa crno-belim insertima, tu su i nezaobilazna ručna kamera, neobični uglovi, brzi i oštri prelazi, upečatljivi krupni plan, čime ovaj film sa nezaboravnom atmosferom i odličnim crnim humorom čini punu porciju celovečernje zabave.

1999.godine u bioskope stiže „Svaka Božja Nedelja“ (Any Given Sunday), delo kojim se Stone otkriva na polju sportskog filma. Ragbi klub Miami Sharks prolazi kroz krizu nakon četiri uzastopno izgubljene utakmice, i opasnosti da ispadne iz daljeg takmičenja. Vlasnica kluba Christina Pagniacci (Cameron Diaz) želi da se otarasi mozga i glavne zvezde tima - kvoterbeka Cap Ronney-a (Dennis Quaid), smatrajući da je njegovo vreme prošlo, a na teren izvede mladu nadu Willie Beamen-a (Jamie Foxx). Sa druge strane, Beamen je još zelen i željan slave & dokazivanja, te ulazi u samostalne prodore ne poštujući pravila timske igre. Sve to prilično živcira vremešnog trenera Tony D’Amato-a (Al Pacino), čiji su pomalo staromodni nazori u raskolu sa zahtevima neumoljive vlasnice. Sa druge strane, postoji generacijski jaz između D’Amato-a i mladih igrača.

  

 Iako se u filmu provlači par klišea, Stone ne bi bio Stone kada ne bi u njemu provukao i neku provokativnu temu, ovoga puta to je moralno seciranje surovosti sportskog biznisa. Što se tiče vizuelnog, postignuta je izvrsna dinamičnost u scenama oštrog kontakta između igrača u krupnom planu, kombinovanih sa slow motion-om. Za one koji nisu gledali film a imaju slabo srce, moram da napomenem da u „Svakoj Božjoj nedelji“ postoji jedna od najšokantnijih scena ikada viđenih na bioskopskom platnu.

 

2002. godine Stone odlazi na Kubu, gde snima dokumentarac „Comandante“ o svom 30-satnom razgovoru sa Fidelom Kastrom. Vremešni Kastro se pokazao velikim domaćinom i uredno je odgovarao na pitanja o Če Gevari, Kenedijevom ubistvu, Zalivu svinja, Niksonu, Hemingveju, omiljenim glumcima (Čarli Čaplin, Sofija Loren, Brižit Bardo, Žerar Depardje, itd; Amerikanaca, očekivano, nema...). Razgovor je propraćen i dokumentarnim snimcima. Iste godine, Stone odlazi na Bliski istok, u područje krvave Gaze kako bi napravio još jedan dokumentarac – „Persona Non Grata“. Film obuhvata niz razgovora sa nekoliko bivših izraelskih premijera, palestinskim fundamentalistima i bombašima, kao i autentične snimke krvavih uličnih obračuna. Atmosfera je brrrr, ali ovaj film je ipak slabiji od „Comandante“-a jer više podseća na ratno izdanje CNN-a nego na klasičan dokumentarac. Možda je razlog u tome što se predviđeni ključni intervju, sa Jaserom Arafatom, završio samo na rukovanju sa palestinskim vođom.
 

U novembru 2004. očekujemo još jedno veliko ostvarenje, „Aleksandra“ (Alexander). Smatrajući ga svojim kapitalnim delom i najvećim životnim izazovom, Stone kaže da je pred njegovo snimanje imao veliku tremu. „To je tako velika priča, a ja se nadam da ću uspeti da opravdam očekivanja“. Godinama je Stone skupljao materijal i pisao scenario. Snimanje je bilo propraćeno raznim problemima, počevši od očekivanih „Colin Farrell bahanalija“, potom promene lokacije snimanja u sred produkcije (Maroko, nakon 9/11 događanja, više nije bio 100% bezbedan), i osvetljavanja jedne od traka na aerodromu, prilikom povratka u Ameriku. Ali postprodukcija je završena i kocka je bačena, a mi sada željno očekujemo da film stigne u naše bioskope.

 

Danas je Stone u mogućnosti i da se nađe u ulozi producenta. Pored nekoliko svojih filmova, Stone je finansirao i filmove drugih stvaralaca („Reversal of Fortune“, „Blue Steel“, „The People Vs. Larry Flynt“...). Naravno da u njegovom slučaju to nije puka kalkulantska računica sigurne zarade, već pre novčana pomoć u realizaciji uglavnom političko/provokativnih filmova, koje bi možda i sam kad-tad snimio. A u takve filmove u Holivudu ipak retko ko želi da uloži pare. Pojavljuje se i kao koproducent filma našeg Predraga Antonijevića, „Spasitelj“ (Savior, 1998), koji opisuje rat u Bosni. U filmu igraju Nastassja Kinski, Dennis Quaid, Sergej Trifunović, Nataša Ninković...

 

Dakle, imamo pred sobom vizionara, ubedljivog naratora, volšebnog režisera i filmskog oca Michael Moore-a. Njegov kinematografski opus pružio mu je svetsku slavu i počasno mesto pored najboljih režisera svih vremena. Njegovi filmovi su autentično-fiktivni, surovo-iskreni, inovativni, zabavni, a iznad svega poučni. Pored toga, i ubedljivi, možda iz razloga što su to često inserti iz njegove burne biografije, i plod bogatog iskustva i vrednog istraživanja. Ne samo što je njegovo ime već ušlo u sve filmske leksikone, ono svojim kredibilitetom i autoritetom uvek može napuniti bioskopske sale, bez obzira na temu filma na čijoj je špici potpisano. Smelo prodirući u pore društva i svest pojedinca, Stone budi uspavanu savest i pruža materijal za razmišljanje. „Moji filmovi ne nose poruku ‘Razmišljaj na moj način’, već ‘Razmišljaj na svoj način’. Oni svojom provokacijom samo podstiču proces razmišljanja. Ja sam tu samo da pravilno usmerim, baš kao u slučaju Sokratovog ‘mislioca’”.


By the way...
Omiljeni filmovi Olivera Stone-a:

1. „Najbolje godine naših života“ (The Best Years of Our Lives)
2. „Lorens od Arabije“ (Lawrence of Arabia)
3. „Dr. Strejndžlav“ (Dr.Strangelove),
4. „XX vek“ (1900/Novecento)
5. „Razjareni bik“ (Raging Bull)
6. „Pobuna na brodu Baunti“ (Mutiny On The Bounty)
7. „Na dokovima Njujorka“ (On the Waterfront)
8. „Kum 1“ (The Godfather 1)
9. „Kum 2“ (The Godfather 2)
10. „Staze slave“ (Paths of Glory)
11. „Građanin Kejn“ (Citizen Kane)

Papir:

„Filmovi su kreativna mašinerija. Mogu podstaći duhovnost, proizvesti ideale i modele koji su pozitivni, negativni a nekad i neshvatljivi za društvo u kojem funkcionišu.“ Stone-ovi modeli su često neshvatljivi i neprihvatljivi zbog svoje kontraverze. Iz tog razloga, Univerzitet u Kanzasu objavljuje knjigu „Oliver Stone's USA“, omaž stručnih debata Stone-a i renomiranih istoričara i političara koji analiziraju njegove filmove. Iako je ranije smatrao da njegovi filmovi treba da podlegnu testu vremena, Stone se ipak upustio u ovu avanturu objašnjavanja porekla svoje robe, jer je smatrao da je nerazumevanje onoga što je želeo da kaže u svojim filmovima prešlo već u galaksiju apsurda.

  
 

1997. godine Stone izdaje autobiografski roman „A Child’s Night Dream“, u kojem opisuje period svog života vezan za Vijetnam. Originalni rukopisi ovog romana datiraju još iz 1966, kada opisuje svoj prvi odlazak u Vijetnam. Tada nije uspeo da objavi knjigu, jedan deo rukopisa je bacio u reku, a ostatak je sklonio u kutiju za cipele. Nakon dugog niza godina Stone se vraća knjizi, i dodaje joj poglavlje svog drugog odlaska u Vijetnam. Ovoga puta, izdavači su bili ekstremno zainteresovani za objavljivanje romana...

 
 

 

Nataša Janković
 septembar 2004

Zabranjeno je prenošenje autorskog teksta sa ove strane, u delu ili u celosti, bez saglasnosti OAZA-FILM redakcije !
Prodiskutujte o ovom tekstu na našem forumu !